Nedelja svete Obitelji

Na početku Biblije, u prva dva poglavlja Knjige Postanka, na simboličan način je opisano stvaranje sveta i prvog čoveka u tom svetu. Glavnu ulogu ima Bog, koji u svojoj neograničenoj ljubavi sve stvara, ali samo čoveku daje posebno mesto u tom stvorenom svetu. Jedino je za čoveka Bog rekao da ga je stvorio na svoju, Božju sliku i priliku, i da je samo njemu udahnuo životvorni dah koji ga čini sposobnim da stupi u živi kontakt sa svojim Stvoriteljem. U ovoj istini, da je čovek stvoren na sliku i priliku Boga, nalazimo najdublji koren čovekovog osobnog dostojanstva i njegovu neuništivu želju za životom u zajednici. „Nije dobro da čovek živi sam“, čitamo u toj istoj Knjizi Postanka. Zbog toga je Bog čoveka stvorio kao muškarca i ženu.

Porodica, kao ideja, i njezino konkretno ostvarenje nalaze svoj izvor i utemeljenje baš u ovom tekstu.  Od početaka, od prvog ljudskog para, ljudi su se trudili u svakom vremenu i svakoj civilizaciji da žive u zajednici i u obitelji, u porodici. Čovek je shvatio da mu je mnogo bolje živeti u zajednici i u njoj ostvarivati odnose ljubavi i samodarja, nego li živeti sâm. U porodici se rađa novi život, tu postoje mnogo bolji uslovi da se on neguje, jača, održava i množi.

Darivanje života, prema zamisli Božjoj, ima svoj prirodan izvor u porodici i u zajednici. U porodici, prema volji Božjoj, suprug i supruga, muškarac i žena, zajedno daruju novi život i u harmoničnom zajedništvu dobara i života, brinu se za razvoj života svoje dece, neguju ih i vaspitaju kao poseban dar Božji, obezbeđujući tako mladom naraštaju sve ono, što je potrebno za normalan i uspešan život. Porodica je isto tako najbolje mesto za darivanje i prenošenje vere, što su mnogi od nas već doživeli u sopstvenom životu. Porodica je i najbolje mesto za jačanje vere, usavršavanje nade i produbljivanje ljubavi.

Za kršćane je brak, utemeljen na zajednici muškarca i žene, sakrament koji Bog posebno blagoslivlja i obasipa darovima kako bi posljednja reč u porodici bila uvek reč ljubavi. Svi znamo da je ljudski život označen slabostima greha i pada, i da zbog toga neretko u porodicama doživljavamo jako duboke rane i križeve. Ali ljubav Božja, koja se utelovila u Isusu Kristu, Sinu Božjem, ni u ovakvim slučajevima se ne odvraća od porodice. Ova neograničena ljubav pokreće Crkvu da bude uvek blizu naših porodica, pa tako i u najtežim situacijama. Ovo vredi za sve porodice, u svako vreme, nezavisno od toga da li se radi o sakramentalnom braku ili o nesakramentalnom zajedničkom životu muža i žene. Sakrament ženidbe utemeljen je na prirodnoj sposobnosti muškarca i žene da žive zajedno u braku. Spremnost za brak je deo ljudske prirode, nezavisno od toga da li je neko kršćanin ili nije. Ako međutim neki par želi stvarno sklopiti brak u sakramentalnoj stvarnosti, onda takav bračni par na vidljiv način i stvarno postaje znak Boga u našem stvorenom svetu te izvor posebne milosti za sebe i za celo društvo. Jedna od karakteristika sakramentalnog braka je spremnost na vernost do smrti i ostvarenje te vernosti iz dana u dan. Temelj pak ove vernosti jeste vernost Boga prema nama, ljudima i stvorenom svetu.

Znamo i vidimo da ima i takvih oko nas, za koje sakramentalna ženidba ne znači mnogo, pa oni žive bez ovog sakramenta u društvu, zajedno, kao porodica. Njih molimo da razmotre vrednosti sakramentalne ženidbe, uzvišenost ovog čina koji je slika Božje ljubavi u ovom svetu, kako bi pokušali ostvariti sakramentalni brak u svom životu.

U našim zajednicama susrećemo i razvedene supružnike, kao i one koji su potom stupili u novi brak. U njihovim životima primećujemo egzistencijalne rane, raskide i pokušaje ponovnog, normalnog života. Iako njihov život ne odgovara u potpunosti idealu kršćanskog braka, svesni smo da i u njihovom životu „deluje milost Božja, dajući im hrabrost da shvate što je dobro, da praktikuju međusobnu brigu i negu u ljubavi, i da budu na korist zajednici gde žive i rade“ (Amoris laetitia 291). Zajednička molitva, versko vaspitanje dece, sudelovanje na Sv. Misi, redovan duhovni život daje i njima snagu za život.

Ove istine je potvrdio papa Franjo u apostolskoj pobudnici Amoris laetitia – Radost ljubavi, koju je objavio posle dve biskupske sinode posvećene temi braka i ženidbe. Sveti Otac je tu skrenuo pažnju svih nas na mogućnost, da i ovakvi parovi i brakovi u iznimnim slučajevima mogu pristupiti sakramentu ispovedi i svete Pričesti. To vredi za razvedene i ponovo oženjene, a prema strogim kriterijima koji se nalaze u pomenutoj apostolskoj pobudnici, tačke 293-297. Najvažniji kriterij je da ovi parovi žive već dugo vreme zajedno, vode primeran život, da im je važna crkvena zajednica kojoj pripadaju i gde redovito prakticiraju svoju veru. Sveti Otac predlaže da se ovakvi parovi jave svojim svećenicima, ili nekom duhovnom ocu koga znaju a i on njih, da bi onda zajedno razmotrili život dotičnog para i ocenili njihovu osobnu životnu situaciju. U ovom dijalogu važno je razlučivanje duhova, u čemu bitnu ulogu ima župnik ili duhovni otac, koji je u tom procesu prisutan kao pomoćnik i delitelj Božjeg milosrđa. Posle takvog jednog procesa razlučivanja, bračni par i svećenik zajedno mogu doći do odluke da li taj par može, s vremena na vreme, pristupiti ispovedi i svetoj Pričesti. Potičem vas, draga braćo i sestre, da ako živite u takvoj životnoj situaciji, hrabro se obratite vašem svećeniku ili duhovnom ocu od poverenja. A sve molim da pomognemo takvim bračnim parovima da hrabro traže rešenje u ovakvim situacijama.

Na kraju za sve nas molim obilje Božjih blagoslova, a posebno za one, koji žive u braku. Neka se sveti Josip i Marija zauzmu za nas kod dragoga Boga, da bismo Božju ljubav mogli sve bolje iskusiti u zajednici naših porodica – obitelji.

+ Ladislav SVD